Sada dragi članovi foruma i svi prijatelji i braćo koji nas čitate možete pročitati svih 95 teza.
Wittenberg 31. 10. AD 1517.
Martin Luter:
DEVEDESET PET TEZA (Vitenberg, 1517. godine)
Teološki časopis, broj. 1 Martin Luter, (1483-1546) začetnik nemačke Reformacije. Teolog, avgustinac i vikar u svom monaškom redu, 31.10.1517. godine okačio je na crkvena vrata u Vitenbergu teološku raspravu u obliku 95 teza, napisanu uglavnom kao odgovor na propovedi izvesnog J. Tecela o oproštajnicama koje je izdao papa Lav Deseti, kako bi donacijama obnovio baziliku Svetog Petra u Rimu. Teze su uskoro postale manifest reforme i postale široko poznate po čitavoj Nemačkoj ubrzo pošto su objavljene. U aprilu 1518. godine Luter je u Hajdelbergu morao da brani svoje stavove pred predstavnicima svog monaškog reda, i u toj debati odneo je pobedu. Međutim te godine je optužen u Rimu za jeres i morao je da odgovara pred kardinalom Kajetanom u Agusburgu. Pošto je odbio da se pokaje, pobegao je u Vitenberg pod zaštitu Elektora Frederika trećeg Saksonskog. Godine 1519, u Lajpcigu, Luter je odrekao papin primat i bezgrešnost velikih Koncila. Već sledeće, 1520. godine Luter je uputio proglas nemačkom narodu u kojem ih poziva da reformišu Crkvu, i objavljuje tri rada u kojima afirmiše ovu ideju. Papa je 12. juna 1520 godine izdao papsku bulu Exsurge Domine u kojoj je napao 41 tezu iz Luterovih radova. Luter je odgovorio tako što je javno spalio bulu, zajedno sa mnogim katoličkim knjigama. To je uzrokovalo njegovu ekskomunikaciju 3. januara 1521. godine. Opasnost od progona teraju Lutera da se skloni, gde u miru skrovišta u Vartburgu započinje sa prevodom Novog zaveta na narodni jezik. Luteranska crkva je znatno modifikovala neka od njegovih učenja već 1577. godine.
Kada je naš Gospodar, Gospod Isus Hristos rekao: „pokajte se...”, time je hteo da kaže da čitav život vernika treba da bude život pojakanja.
Ovu reč ne možemo da shvatimo kao da se odnosi na sakrament pokore, odnosno na ispovest i razrešenje služenu od strane sveštenika.
Ipak se ona ne svodi samo na unutarnje kajanje, jer unutarnje kajanje nije ništa ako se ne ispoljava u raznim oblicima umiranja telesnosti.
Sve dok mrzimo sebe (a to je pravo unutrašnje pojakanje), kažnjavanje greha ostaje i to sve dok ne uđemo u Carstvo nebesko.
Papa nema ni volju ni moć da oprosti bilo koje kazne osim onih koje je nametnuo svojom sopstvenom odlukom ili kanon-skim zakonom.
Papa ne može da oprosti krivicu nego samo da proglasi i potvrdi da je Bog oprostio; ili u krajnjoj liniji on može da oprosti jedino u slučajevima koji su u delokrugu njegovog odlučivanja. Ignorisati ovakva oproštenja bi, naravno, ostavilo krivicu nedirnutom.
Bog nikada nikome ne oprašta krivicu a da se osoba istovremeno potpuno ne ponizi pred sveštenikom, Božijim predstavnikom.
Propisi o pokori odnose se samo na žive, i kao što to vidimo u samim kanonima, nijedan od njih se ne odnosi na umiruće ljude.
Prema tome, Sveti Duh deluje za naše dobro kroz papu, tako da stalno odstupa od svojih propisa u slučajevima nastupajuće smrti ili potrebe.
Neznanje je i greška sveštenika da ostavlja za umiruće kanonske kazne u čistilištu.
Onda kad su kanonske kazne promenjene u pokoru u čistilištu, biskupi mora da su spavali dok se sejao kukolj1.
Ranije kanonske kazne su, kao dokaz istinskog kajanja, bile nametane pre, a ne nakon razrešenja od greha.
Umirući će platiti svoje dugove svojom smrću, i oni su već mrtvi za kanonsko pravo i slobodni od njegove pravne vlasti.
Narušeno duhovno zdravlje ili ljubav koja je u umirućem čoveku, nužno donosi sa sobom golemi strah, i što je ta narušenost veća, to je i strah veći.
Ovaj strah i užas su sami po sebi dovoljni (prevladavaju sve ostalo) da sačinjavaju kaznu čistilišta, jer se veoma približavaju užasu beznađa.
Izgleda da je razlika između pakla, čistilišta i neba istovetna razlici između beznađa, stanja blizu beznađa i sigurnosti.
Što se tiče duša u čistilištu, izgleda da njihova ljubav nužno jača stišavanjem njihovih užasa.
Čini se da se ne dokazuje ni razumom ni Pismima da su ove duše izvan stanja zaslužnosti, niti da su nesposobne da rastu u ljubavi.
Niti se čini dokazanim da su one – ili u najmanju ruku svaka od njih – sigurne i uverene u svoje spasenje, čak iako smo mi sami u to potpuno uvereni.
Stoga papa svojim sveopštim oprostom svih kazni ne misli na „sve” u apsolutnom smislu, već samo oprost onih kazni koje je on sam nametnuo.
Otud su oni propovednici oproštajnica (indulgencija) u zabludi kada kažu da je papinim oproštajnicama čovek razrešen i pošteđen svake kazne.
Naprotiv, on dušama u čistilištu ne može da oprosti nijednu kaznu koja saglasno kanonskom pravu mora da se plati u ovom životu.
Ukoliko se bilo koji oprost svih kazni može ikako nekom darivati, mora da su to samo oni koji su savršeni, drugim rečima – veoma malobrojnima.
Prema tome, iz toga proizilazi da je većina ljudi prevarena zbrkanim i zvučnim obećanjem oslobođenja od kazni.
Istu moć koju papa ima u celini nad čistilištem, poseduje i svaki biskup u svojoj biskupiji i sveštenik u svojoj parohiji.
Papa čini izvrsnu stvar kada dušama daje oprost – ne putem prava na ključeve (jer ih i nema), već putem zastupanja.
Propovedati da duša izleće (iz čistilišta) čim zvecne novac u kutiji za sakupljanje novca je puka ljudska priča.
Sigurno je moguće da rastu pohlepa i tvrdičluk čim novac zvecne u kutiji za novce, ali zastupstvo Crkve zavisi isključivo od samoga Boga.2
Ko zna da li sve duše u čistilištu žele da budu izbavljene u smislu priče koju kazuje Sv. Severin i Paskal.3
Niko nije siguran u stvarnost svog sopstvenog pokajanja, a još manje u primanje sveopšteg oprosta.
Čovek koji istinski kupuje oproštajnice je isto tako redak kao i pravi pojaknik, drugim rečima svakako veoma redak.
Svi koji veruju u sigurnost svog spasenja zbog oproštajnica, biće večno prokleti zajedno sa njihovim učenicima.
Moramo se posebno čuvati onih koji kažu da su papske oproštajnice neprocenljiv Božiji dar kojim se čovek izmiruje sa Bogom.
Jer se darovi milosti koje ove oproštajnice nose tiču samo kazni zbog sakramentalnih zadovoljština koje je čovek proglasio.
Nije hrišćansko propovedanje naučavati da oni koji teže da spasu svoju dušu ili nabave ispovesne oproštajnice, nemaju potrebe da se pokaju.
Hrišćanin pak, koji se stvarno kaje, ima pravo na sveopšti oprost greha i to i bez oproštajnica.
Pravi hrišćanin pak, živ ili mrtav, učestvuje u svim prednostima Hrista i Crkve; i to mu daruje Bog, i to i bez oproštajnica.
Ipak nikako ne smemo prezreti ni papin oprost ni oslobađanje, jer one, kako je već rečeno, nagoveštavaju božansko oproštenje.
Veoma je teško čak i za veoma učene teologe, da pred ljudima istovremeno veličaju dobrotu oproštajnica i potrebu za istinskim pokajanjem.
Pravo pokajanje traži i želi da plati kazne za greh, dok oproštajnice velikodušno otpuštaju kazne i čine da ih čovek odbija, ili u najmanju ruku odbijanje može da bude učinak.
Apostolski oprosti treba da se propovedaju s oprezom: inače će ih ljudi krivo shvatiti, kao da su važniji od drugih dobrih dela ljubavi.
Hrišćane treba poučavati da papa nema pojma o tome kako kupovinu oproštajnica treba shvatiti u upoređenju sa delima milosrđa (ljubavi).
Hrišćane treba poučavati da onaj koji daje sirotinji ili pozajmljuje onima u potrebi, čini bolja dela od onog koji kupuje oproštajnice.
To zato što putem dela ljubavi – ljubav raste i čovek postaje bolji, dok oprostom ne postaje bolji, samo slobodniji od kazne.
Hrišćane treba poučavati da onaj ko vidi osobu u potrebi i prođe pored nje, iako daje novac za oprost, ne zadobija se za papinu oproštajnicu već za Božiji gnev.
Hrišćane treba poučavati da, osim ako ne obiluju u dobrima iznad svojih potreba, da su dužni da čuvaju ono što je nužno za njihovo domaćinstvo, i da to nipošto ne rasipaju za kupovinu oproštajnica.
Hrišćane treba poučavati da je kupovina oproštajnica dobrovoljna a ne obavezna.
Hrišćane treba poučavati da papa, darujući oproste, ima veću potrebu i želju za posvećenim molitvama radi sebe samog, nego za gotovim novcem.
Hrišćane treba poučavati da su papini oprosti korisni samo ako se ne oslanjaju na njih, a u najvećoj meri štetni ako se zbog njih izgubi strah Božiji.
Hrišćane treba poučavati da, kada bi papa znao za iznuđivanja propovednika oproštajnica, radije bi dao da se uništi bazilika Sv. Petra, nego da je gradi od kože, mesa i kostiju ovaca iz svoga stada.
Hrišćane treba poučavati da, ukoliko bi nastala neka potreba, da bi papa bio voljan da proda crkvu Sv. Petra i da da svoj sopstveni novac mnoštvu onih od kojih su ga prodavci oproštajnica iznudili.
Uzaludno je oslanjati se na spasenje putem oproštajnica, čak iako bi poverenik ili sam papa založili svoju dušu zajedno sa njihovom.
Neprijatelji Hrista i pape su oni koji su potpuno zabranili da se u nekim crkvama propoveda Božija Reč da bi se u drugim propovedali oprosti.
Božija Reč trpi štetu ako se u istoj propovedi posvećuje isto ili duže vreme oproštajnicama nego Reči.
Papin um mora da je nužno okrenut mislima da, ako se oproštajnice (koje su veoma mala stvar) proslavljaju jednim zvonom, jednom procesijom i ceremonijom, Evanđelje (koje je veoma velika stvar) treba da bude propovedano uz hiljade zvona, hiljade procesija i ceremonija.
O crkvenom blagu iz kojega papa daje oproštajnice se ne govori i ne zna dovoljno među Hristovim narodom.
U najmanju ruku, jasno je da one nisu prolaznog karaktera, jer ih mnogi prodavci samo sakupljaju – umesto da ih slobodno šire.
Niti su to zasluge Hrista ili svetaca jer, potpuno nezavisno od pape, ove zasluge uvek proizvode milost u unutrašnjem čoveku, a nasuprot tome, smrt i pakao u spoljašnjem čoveku.
Sv. Lavrentije je rekao da su siromašni blago Crkve, ali kada je to ovako rekao, koristio je jezik svog sopstvenog vremena.
Ne govorimo nepromišljeno kada kažemo da su blago Crkve njeni ključevi, i da su oni obezbeđeni Hristovim zaslugama.
Jer je jasno da je papina moć sama po sebi dovoljna za oproštaj kaune i (ograničenih) slučajeva.
Pravo blago Crkve je sveto Evanđelje slave i milosti Božije.
Ali je ovo opravdano najomraženije, jer čini da prvi bude poslednji.
U drugu ruku, blago oproštajnica je opravdano najpopularnije, jer poslednjeg čini prvim.
Stoga su blaga Evanđelja mreže koje su u ranija vremena korišćene da se njima love bogati ljudi.
Blago oproštajnica su mreže koje se koriste da se njima love bogataši danas.
Oproštajnice koje prodavci nameću kao najveće darove milosti, pravilno su shvaćene kao „najveće” samo ukoliko se radi o sticanju novca.
Ali su one, u stvari, najmanje uporedive sa Božijom milošću i pobožnošću krsta.
Biskupi i sveštenici su obavezni da poverenike Apostolskih oprosta prime sa svim počastima, po službenoj dužnosti.
Ali su oni pod još većom obavezom da daju svoje oči i uši i da spreče ove ljude u propovedanju svojih sopstvenih snova, umesto onog poverenog im od pape.
Neka bude proklet i anatemisan onaj koji poriče istinitost Apostolskih oprosta.
U drugu ruku, neka bude blagosloven onaj koji se predstavlja kao čuvar protiv pohlepe i razuzdanosti u rečima prodavaca oproštajnica.
Kao što papa ispravno grmi protiv onih koji na bilo koji način upotrebljavaju prisilu da se nečasno okoriste trgovinom oproštajnicama,
Mnogo više bi trebalo da grmi protiv onih koji koriste oproštajnice kao izgovor da bi se nečasno okoristili i izvrgavali ruglu svetu ljubav i istinu.
Ludost je pomisliti da papine oproštajnice imaju toliku moć da mogu da razreše čoveka, čak ako je uradio nemoguće i obeščastio majku Božiju.
Suprotno tome, potvrđujemo da papine oproštajnice nisu dovoljne da uklone i najmanji od oprostivih greha, barem što se tiče njihove krivice.
Kada se govori da čak ni Sv. Petar, kada bi sada bio papa, ne bi mogao da pribavi veće darove milosti, to je hula protiv Sv. Petra i pape.
Suprotno tome potvrđujemo da, kao što i on, tako i bilo koji papa, poseduje još veće milosne darove – Evanđelje, vrline milosti isceljenja, itd., kako nalazimo u 1 Korinćanima 12.
Bogohulno je reći da je krst podignut pokretima papinih ruku od iste vrednosti kao Hristov krst.
Biskupi, sveštenici i teolozi koji odobravaju ovakvo propovedanje narodu, za to će morati da odgovaraju.
Ovakvo raskalašno propovedanje oprosta otežava čak i učenom čoveku da očuva dužno poštovanje prema papi, od klevete ili ako ni od čega drugog, onda od oštroumnog zapitkivanja laika.
Na primer: „Zašto papa ne isprazni čistilište radi najsvetije ljubavi i najveće potrebe duša?” To bi bio najpravedniji razlog ako bi mogao da otkupi nebrojeno mnoštvo duša bednim novcem kojim će graditi baziliku – najtrivijalniji od svih razloga.
I opet: „Zašto treba da nastavimo praksu rekvijema i godišnjih misa za mrtve?” „Zašto papa ne otplati ili dozvoli da se otplate povlastice ustanovljene za mrtve, kada je pogrešno moliti se za duše koje su sada spasene?”
Opet: „Ovo je zasigurno nova vrsta pobožnosti Boga i pape, kada oni dozvoljavaju čoveku koji nije pobožan, Božijem neprijatelju da plaćanjem novca spase odanu dušu. Zašto onda oni ne spasu poradi besplatne ljubavi tu pobožnu dušu na račun svoje sopstvene potrebe?”
Opet: „Zašto se oslobađanje od kaznenih kanonskih propisa još uvek kupuje za novce izdavanjem oproštajnica, kao da su one potpuno delotvorne, kada ovi propisi već dugo vremena zaista nisu na snazi zbog neupotrebe i po sebi su mrtvi?”
Opet: „Pošto je papino bogatstvo veće od blaga najvećeg Kreza našeg vremena, zašto on radije ne izgradi baziliku Sv. Petra svojim sopstvenim novcem umesto onim od siromašnih vernika?”
Opet: „Šta papa oprašta i od čega on oslobađa ljude, kada oni putem svog savršenog pojakanja imaju pravo na potpuno oproštenje i oslobađanje?”
Opet: „Koliko bi veće dobro bilo učinjeno Crkvi kada bi papa izrekao te oproste i oslobađanja ne jednom kao što se čini sada, već sto puta na dan, i to bilo kojem verniku?”
„Pošto papa oproštajnicama ne traži toliki novac, koliko spasenje duša, zašto stavlja van snage oproštajnice koje su ranije bile priznate, kada su one isto tako delotvorne kao što su uvek i bile?”
Suzbiti najsvesnija pitanja laika isključivo autoritetom, umesto da ih opovrgnemo razumom, znači izložiti Crkvu i papu podsmehu njihovih neprijatelja, i unesrećiti hrišćane.
Kada bi se, dakle, oproštajnice propovedale u duhu i sa mislima papinim, sve ove teškoće bi se lako prebrodile, ili se one nikada ne bi pojavile.
Dole, dakle, sa prorocima koji kažu Hristovom narodu: „Mir, mir!” kada mira nema.
Neka nestanu svi oni proroci koji Hristovom narodu govore: „Krst, krst!” kada krsta nema.
Hrišćane treba ohrabriti da iskreno slede Hrista, svoju Glavu, kroz kazne, smrt i pakao.
I neka pouzdanije uđu u nebo kroz mnoge nevolje, nego putem lažne sigurnosti mira.
Naslov: 95 TEZA 
uto svi 29, 2007 7:43 am
