IZVOR:
http://www.siont.net/arhiva/04/019/02.htmSluga je otvorio teška vrata i provirio. Pred njim su stajala četiri svečano odevena fratra.
"Došli smo da obiđemo doktora Viklifa", otpočeo je vođa ove grupe.
"Ali kasno je doba, a moj gospodar teško bolestan".
"Mi smo ovde službeno i moramo ga videti", odvratio je fratar i mimo sluge uđe u bolesnikovu sobu.
"Da?" upitao je slabašno bolesnik.
"Smrt je pred vama, Viklife", prozborio je vodeći fratar s prigušenim zadovoljstvom. "Neka te ganu tvoje pogreške, pa opozovi sve što si rekao na našu štetu."
Džon Viklif, najbolji oksfordski profesor, poznat kao "evanđeoski doktor", ležao je pred njim savladan bolešću. Redovnici su se smejali očekujući smerni opoziv profesorovih nazora kojima je poučavao svoje studente: "Biblija je jedini zakon Crkve. Crkva nije usredotočena u papi i kardinalima, nego je celokupna zajednica izabranih".
Bolesnik je prošaputao svome sluzi: "Pomozi mi da se pridignem". Iscrpljen, bled i jedva kadar da sedi uspravno, okrenuo se fratrima. Oko mu je ulovilo njihov upiljen pogled i snagom koja nije bila njegova, izjavio je: "Ja neću umreti nego živeti! Opet ću obznanjivati zla dela sveštenika i kaluđera!"
Lica plavih od besa i zaprepaštenja, fratri su se smeteni povukli. Bitka Džona Viklifa za slobodu vere u Engleskoj bila je tek na početku. U preostalih nekoliko godina života ovaj znameniti oksfordski profesor sazdao je temelje buduće protestantske crkve u Engleskoj.
Kad je 1320. Viklif rođen, Engleska se, poput ostale Evrope, kolebala u vernosti papi. Kada bi papa išao na ruku neprijateljskom narodu, odnos kraljeva prema njemu našao bi se na testu. Obični ljudi zamerali su teške poreze koje je potraživala crkva i nisu odobravali pokvaren život mnogih sveštenika. Pa ipak, uticaj crkve ostao je snažan, jer je ona u svojim sakramentima zadržavala pravo davanja ili oduzimanja večnog života ljudima. U svesti miliona Evropljana odupreti se crkvi bilo je gore od smrti.
Ali, Džon Viklif bio je drukčijeg kova, kova onoga koji više veruje Božjoj Reči nego ljudskoj.
Njegova je mladost nepoznata, ali se zna da je kao šesnaestogodišnjak dospeo u Oksford, koji je tada imao 30.000 studenata. Jedan od njegovih učitelja, Bradvirdin (Bradwardine), glasoviti matematičar i astronom, duboko ga se dojmio. "Bogoštovlje koje se izvodi pukim vanjskim formama i ceremonijama, nikad ne može zameniti istinsko bogosluženje srca", preporučivao je.
Viklif se tada pripremao da postane sveštenik. Zapazio je da njegovi drugovi studenti smatraju, da im je ispod časti da uče iz "tako elementarne knjige kakva je Biblija". Od njega se nije zahtevalo da čita Bibliju, ali ga je vlastita želja navela da studira latinsku Bibliju, zbog čega su mu prišili nadimak "evanđeoski doktor".
Novembra 1348. Londonom je harala kuga i 100.000 građana je umrlo. Ovaj događaj proizveo je pokajanje u srcu čoveka iz Oksforda. U proučavanju Biblije našao je nov odmor i poverenje u Boga. Nedugo zatim zapisao je: "Tako kad smo bili grešni i deca gneva, Božji je Sin došao... On je umro za nas. Koliko će nas sigurnije spasiti od srdžbe sada kad smo već opravdani njegovom krvi."
Nakon diplomiranja postavljen je za direktora Bajlilova koledža. Osim svojih administrativnih dužnosti predavao je i Bibliju. Studenti su se gurali na njegova predavanja da čuju kako izjavljuje: "Biblija je naše krajnje pravilo - a ne papa!"
Engleska 33 godine nije platila danak papi, i 1365. stiglo je pismo od pape Urbana V. kojim se traži plaćanje. Edvard III. saziva parlament na sednicu i čita pismo. Prisutan je bio i Viklif, a bio je, veoma uticajan savetodavac. Očito je uzbuđenost činovnika tih dana bila rasplamsana upravo Viklifovim predavanjima.
Prvi velikaš je ustao i povikao: "Engleska je stečena mačem i mačem se brani. Neka papa pokuša uterati danak silom. Ja sam, na primer, spreman da se suprotstavim!"
Jednodušnom proklamacijom Edvardov parlament se odupro papi. "Prihvatamo Edvarda, engleskog kralja, a odbijamo Urbana rimskog", izjavili su. Bio je to korak prema nacionalnoj slobodi.
Viklif je postao odvažniji. Osvrnuo se na hordu "redovnika prosjaka" koji su preplavili zemlju. Odeveni u grubu vunenu odjeću, "crni fratri" propovedali su izmišljotine i praznoverje. Sami sebe su nazivali "papinim vojnicima", dok su iznuđivali darove od "vernih". Više su puta otimali decu i zatvarali u samostane. Godine 1333. oksfordski je rektor pisao papi: "Roditelji ne šalju decu u škole otkako ih otimaju tvoji fratri".
Viklif je potpirio vatru "svetim ljudima" optužujući ih za 50 hereza i pogrešaka. "Fratri kažu da je njihova vera savršenija od Hristove", optuživao je. "Oni u svoj red dovlače decu licemerjem, lažima i krađom. Žive poput lordova i šalju idiote da pričaju izmišljotine i laži, te pljačkaju narod". Nije nikakvo čudo da su redovnici željno čekali obuzdanje Viklifovog jezika.
Kad je kralj imenovao šest svojih poverenika za susret s papinim predstavnicima u vezi s raspravom o crkvenoj imovini, Viklif je bio jedan od njih. Sledeći tu službu, imenovan je od kralja Edvarda za paroha u Lutervortu (Lutterworthu), jednoj od najboljih engleskih parohija. Bez sumnje, bilo je to u znak priznanja za njegovu službu sa inostranstvom.
Godine 1371. parlament je predložio da kruna "odstrani sve prelate (ljude koji su bili na visokim crkvenim položajima) iz državnih službi i zameni ih laicima." Optužnica protiv pape sadržavala je stav: "Smrtna kazna i sakaćenje snaći će svakog papskog ubirača koji ostane u Engleskoj." U pozadini tih zakona glavni je uticaj imao "evanđeoski doktor". On je savetovao: "Kardinali i sveštenici su u srcu toliko zaokupljeni svetskim gospodstvom, da ih se ne susreće kako proučavaju i propovedaju evanđelje."
Viklifovo propovedanje i njegov uticaj na parlament pokrenuli su lavinu papinske osvete, koja se obrušavala prema njemu. U februaru 1377. Kortenaj (Courtenay), londonski biskup, pozvao ga je da dođe i odgovara za svoje naučavanje. No, on je došao u društvu dvojice najmoćnijih ljudi Engleske svoga vremena te je otpušten samo sa zabranom propovedanja svoje doktrine.
"Ako je kriv, zašto ga ne kazne?", pitali su se radoznalci. "Ako je nevin, zašto su mu naredili da ćuti? Ako je najslabiji što se tiče moći, je li najjači što se tiče istine?"
Kad je novi kralj Ričard II. došao na vlast, Viklif je pozvan da savetuje njegov parlament. Papska prestonica bila je sada u Avinjonu (Avignonu), i francuski je papa tražio danak od Engleske, iako se Engleska tada nalazila u ratnom stanju s Francuskom. Dati danak značilo bi finansirati neprijatelja. Viklif je zaključio: "Naše kraljevstvo može s pravom zadržati svoje blago za vlastitu obranu". Tada je iskoristio priliku da napadne papino pravo: "Kako je apostol Petar mogao dati tebi ono što ni on sam nije imao?"
Tada je u Englesku stiglo pet papinih bula, u kojima se naređivalo Viklifovo hapšenje i saslušavanje. Viklif je bez kolebanja ponovio svoj nazor da "pape nemaju svetovne vlasti", da "oprost greha neće nikome koristiti sve dok ne dođe oproštenje od Boga, a ni izopštenje ne može nikome naškoditi ako ga Bog nije osudio."
Crkva je izdala drugu zabranu poučavanju Viklifovih "pogubnih doktrina", ali on nije obećao poslušnost.
Godine 1378. šizma (podela) je rascepila papinstvo: papa Urban VI. vladao je u Vatikanu, dok je Klement VII. sedeo na papinskom prestolu u francuskom Avinjonu. Kad je video da se evropski narodi razvrstavaju, Viklif je bio duboko ganut. Napisao je raspravu u kojoj je tražio da "carevi i kraljevi obnove baštinu crkve."
U proleće 1381. "evanđeoski doktor" objavljuje u Oksfordu 12 teza. Prva negira da su hleb i vino u pričesti stvarno telo i krv Hristova. "To su tek simboli Njega", napisao je.
"Jeres!" vikali su klerikalci na to. Sazvan je crkveni sabor u Oksfordu. "Viklifovi stavovi su jeretični!" glasio je zaključak.
Viklif je držao predavanje, kad je činovnik ušao i pročitao mu presudu. "Treba prvo da mi pokažete, da sam u zabludi", rekao je. "Pozivam svoje protivnike da pobiju moja učenja."
"Vi se morate ili stišati ili ćete u zatvor", rečeno mu je.
"Onda ću se žaliti kralju i parlamentu", odvratio je.
Pre nego što se parlament sastao, biskup Kontrenaj, Viklifov stari neprijatelj, sazvao je crkveni sinod. Osuđeno je 10 od 24 Viklifova stavova i naglašeno je da se te "zablude ne smeju naučavati u Oksfordu", ali profesori se nisu složili sa sveštenstvom. Kontrenaj se žalio kralju. Političke okolnosti navele su kralja da se složi sa biskupom. Dao je odobrenje da se zatvori svako ko podržava osuđene stavove.
Ponižen, ali ne i slomljen, Viklif se povukao u svoju parohiju i započeo najveći posao svoga života: prevod Biblije na engleski, za obične ljude i pripremu putujućih propovednika za prikazivanje jednostavnog evanđelja širom zemlje.
Neki su sveštenici učili da je Biblija "štetna za laike", ali Viklif je rekao: "Da ima i stotinu papa i hiljade fratra, ipak ćemo više naučiti iz evanđelja nego od svog tog mnoštva. Budući da je vera Crkve sadržana u Svetom pismu, što ga više poznajemo... to bolje."
Sam je preveo Novi zavet. Stari zavet preveo je njegov prisni prijatelj dr Nikolas Hereford (Nicholas Hereford), a zatim ga je Viklif i delimično revidirao. Budući da nije bilo štampe, uzeo je 100 pisara (prepisivača) da izrađuju prepise. Veoma brzo je potražnja nadmašila prepisivanje i zalihe. Često bi se jednim primerkom služilo nekoliko porodica.
Da osujeti legende i praznoverne priče "crnih fratara", Viklif je pozvao pristalice da narodu propovedaju istinu. Napuštajući svoje posede odlazili su bosi, sa štapom u rukama, odeveni u jednostavnu odeću. Oni su propovedali svuda gde se moglo naći slušalaca. Narod se gomilao oko Viklifovih "siromašnih propovednika", željno upijajući poruku. Dragocene, rukom pisane Biblije čitale su se uz slabo svetlo i zatim predavale drugim gladnim srcima.
Poslednje nedjelje 1384. godine, dok je rukovodio Večerom Gospodnjom, Viklifa je zadesio udar paralize. Prijatelji su ga odneli u krevet, gde je 31. decembra i umro.
Njegova pobožna dela i primer nastavili su živeti. Njegovi sledbenici, Lolardi (Lollardi), proširili su njegove biblijske pouke po celoj zemlji, a Viklifovi spisi su postali dragoceno nasledstvo potlačenih naroda Evrope.
Četrdeset godina kasnije, crkveni je koncil u Nemačkoj odredio da se njegove kosti izbace iz groba i spale. Naređenje je izvršeno, i njegov je pepeo bačen u obližnji potok. Odatle je dospeo u reku, pa i u okean, simbolizirajući tako širenje njegova revolucionarnog učenja po drugim zemljama. Džon Viklif, "zvezda danica reformacije" dao je početno svetlo koje će na kraju dovesti do osvetljavanja celog evropskog horizonta.
Naslov: JOHN WYCLIFFE 
uto stu 27, 2007 7:02 am