članci O Probuđenju

Izvor: www.siont.net
MOLITVA
JE SEME PROBUĐENJA
- Hubert C. Mitchell


Apostoli nisu tražili: "Gospode, nauči nas da propovedamo ili pevamo." Oni su molili: "Gospode, nauči nas moliti!" (Lk. 11:1 LB). Nek nam Bog pomogne da od našeg Gospoda Isusa i mi zatražimo isto. Neka nam bude milostiv zbog naše molitvene opuštenosti ili zbog pomanjkanja molitve u našim životima i crkvama! Kako takvi možemo ići dalje sa porukom Evanđelja u svet oko nas koji se raspada?

Pastori! Propovednici! Evanđelisti! Misionari! Uhvatite se molitvenog izazova. Jedna noć molitve nedeljno u vašoj crkvi doneće probuđenje u čitavom kraju. Ne vodite brigu o broju, ljudi koji dolaze na molitvene sastanke. Počnite sa nekoliko vernih ljudi. Molite istrajno! I kad stvari izgledaju loše, kada se osećate loše, tvrdoglavo idite dalje! Isus je rekao da "gde su dvojica ili trojica sabrana u ime moje, tu sam ja među njima."(Mt. 18:20 LB). To je sve što vam je potrebno za početak! I svako od nas to ima na raspolaganju.

Noć molitve nije laka stvar. Tad je potrebno tražiti isto što su i učenici tražili: "Gospode, nauči nas moliti!" Želudac se mora disciplinovati a telesni um "razapeti". Svaki se ud našeg tela mora podrediti Svetome Duhu.

O, svi vi koji kažete da ljubite Gospoda, dodajte malo krvi, znoja i malo žuljeva na kolenima, malo oružja i borbenosti u svoje hrišćanstvo! Bog vapi za borbenom crkvom! Za crkvom koja će ići u napad, za hrišćanima koji će se u Božje Ime suprostaviti neprijatelju ljudskih duša. Za to je svakako potrebna hrabrost! Srce puno Božje vere! A sve to se stiče od Gospoda na kolenima.

Moliti, moliti i samo moliti - moliti i postiti. To je jedini odgovor na današnje duhovne i moralne potrebe u crkvi i vašem narodu. Otvorimo naše crkve za molitvu, jer ona i treba da bude prvenstveno "dom molitve". Pozovimo narod Gospodnji na noćne, polunoćne ili višečasovne molitve, jednom nedeljno ili jednom mesečno.



CENA SE MORA PLATITI

Izvor: www.siont.net

BOŽJI POZIV NA PROBUĐENJE
Armin Gesswein


"... ako se narod moj na koji je prizvano ime moje, ponizi i pomoli se i potraži lice moje i povrati se od zlih puteva svojih, - ja ću ga uslišiti s nebesa, oprostiću mu greh njegov i isceliću zemlju njegovu." (2. Let. 7:14)


Krajnje je vreme da nas neko opet pozove na probuđenje, ali ko će to učiniti? Neki dobro poznati crkveni vođa? Tek malo njih će ga poslušati!

To mora učiniti Bog! I On baš to čini u drugoj knjizi Letopisa 7:14. Sam Bog zove na uzbunu.

On to čini tako prodorno pa zato pomislimo da će svi odmah odgovoriti. Međutim, ono šta zaista plaši je da ljudi čak i kad čuju da ih sam Bog zove na probuđenje, prave se gluvi.

Još više plaši činjenica da se naglo puni čaša bezakonja koja je druge civilizacije dovela do njihove osude uništenja. Vatra greha i pakla gori sve jače i jače.

Nigde u celoj Bibliji Bog ne govori jasnije, direktnije i izrazitije, nego u drugoj knjizi Letopisa 7:14. Ali ipak ne slušamo! Nije problem u Božjem glasu, nego u našim ušima! Koga Bog zove? Kome je namenjen poziv? Božjem narodu!

U celoj Bibliji izgleda da Bog ima samo jedan veliki problem: Njegov vlastiti narod. Da je Božji narod u pravom odnosu sa Njim, nikakva sila sveta ni pakla ne bi mogla da ga zaustavi!

Čujemo li mi šta nam Bog govori? Slušamo li? Mi se ponašamo kao da Bog govori parlamentu ili predsedniku vlade, ali Božji poziv govori Božjem narodu, a ne političarima. Poziv glasi Crkvi, a ne naciji, vernicima, a ne svetu!

Crkva je ključ za dobijanje jedne nacije za Boga. Isus je rekao: "I kad on (Sveti Duh) dođe (Božjem narodu – Crkvi) uveriće svet o grehu i o pravdi i o sudu." (Jov. 16:

Božji poziv na probuđenje odnosi se na Crkvu, da se ponizimo, da molimo, da tražimo Njegovo lice i da ostavimo naše zle puteve.

Jasnim pozivom Bog nas zove na probuđenje čak nam pokazuje i način na koji to da učinimo (kako da to postignemo). Ovaj Božji poziv je dakle jasan i izvodljiv. On pogađa moralno tkivo naših bića.

Pozivaju se hrišćani. Ovo je njihova potreba. Oni moraju da učine ove četiri stvari koje Bog spominje. To nismo očekivali, mislili smo: svetski ljudi treba da se ponize, mole, traže Božje lice i okaniti se zlih puteva. Mnogi poziv na probuđenje u Crkvi smatraju šokantnim. "Zašto? Pa, nacija, svet se mora pokajati za svu svoju nemoralnost i pokvarenost!" Tačno, ali mi u Crkvi imamo istu potrebu i to u dubljem smislu, još gore je što izgleda da za to i ne znamo.

Baš tu se otkriva sva tajna probuđenja. Možemo to da nazovemo zakonom probuđenja koji ovako glasi: Sveti Duh budi nevernike (ne hrišćane) na pokajanje zbog svojih greha u istoj meri u kojem budi vernike (hrišćane) na pokajanje radi svojih greha. Kada vernici svojim gresima žaloste Svetoga Duha, nevernici deluju svojim gresima protiv Božjeg zakona.

Probuđenje je crkvena reč. Ništa nije za Crkvu stvarnije i razumnije od nje. Na primer, kako da očekujemo od neobraćenih (nevernika) da se ponize, ako smo mi vernici ponosni, tvrdoglavi i nepokorni? Kako da očekujemo od njih da ljube Gospoda ako smo mi izgubili našu "prvu ljubav?"

Šta reći o našem učenju? Ono je svakako vrlo važno, ali ni ne možemo da se borimo i ratujemo sa drugima oko toga šta je pravo učenje. A u isto vreme da za sebe govorimo da smo hrišćani i oni koji ljube drugu braću.

Mi smo možda spremni da položimo život za Hrista, ali hoćemo li svoj život položiti za drugoga? Mi tražimo od Gospoda da nam oprosti naše prestupe, ali opraštamo li mi jedan drugome?

Uporno tvrdimo da je cela Biblija nadahnuta, ali jesmo li spremni živeti prema svakoj reči Božjoj?

Probuđenje je crkvena reč. Probuđenje se odnosi na one koji imaju život u Hristu. Gresi sveta su sada i u crkvi. Zato sud mora početi od doma Božjega. Isus je rekao da smo mi u svetu, ali ne od sveta. Naš čamac pušta vodu. Tone u vodu, a napravljen je da tu vodu preplovi!

Evan Roberts, učesnik u poznatom Velškom probuđenju, često je molio: "Gospode, savij nas! Savij Crkvu i spasi svet."

Ponekad kažemo: "Ako postignemo da se najgori grešnik u našem gradu obrati Bogu, imaćemo probuđenje." Probuđenje, međutim počinje na drugoj strani: ne sa najgorim grešnikom, nego sa najboljim svetim čovekom.

Mladicu koja donosi rod vinogradar čisti "...da više ploda donese." (Jov. 15:2) Ne treba da se brinemo, ako se najbolji hrišćani u crkvi prvi zabrinu i predaju se još više molitvi i traženju lica Gospodnjeg. Brinimo bolje ako se to ne događa!

Isus je bičem u ruci dva puta čistio hram. Sa revnošću koja ga je zaokupila, On je vikao: "Dom moj, dom molitve zvaće se." (Mat. 21:13) Danas se molitveni sastanci slabo posećuju. Nivo molitve u crkvi određuje njeno probuđenje.

John Wesley je rekao: "Sva Božja dela učinjena su molitvom vere." D.L. Moody je izrazio to vrlo dobro, rekavši: "Svako Božje delo ima koren u nekom klečećem obliku."

Probuđenja su rađana na molitvenim sastancima i dalje održavana molitvom. Jeruzalemska zajednica daje nam primer tome, kada su svi njeni članovi bili "istrajno i jednodušno" (Dela 1:14), doslovno ove reči se prevode sa "tvrdoglavo ustrajni kao jedan" na molitvi. Komentarišući ovaj stih A.T. Pierson je zaključio: "Ni jedno probuđenje nije nastalo drugačije osim u jednodušnoj molitvi i sa usrdnim moljenjem, i ni jedno probuđenje se nije nastavljalo bez te iste takve molitve."

Probuđenje možemo doživeti bez propovedanja, ali nikada bez molitve. Današnji problem nije što u svim zajednicama nema molitve. To nije istina. Niti je istina da se ništa ne događa, jer nema probuđenja. Mnogo toga se događa (razne aktivnosti crkve)! Ali probuđenje vere nemamo zato što nemamo onu vrstu molitava koje donose probuđenje. Nemamo žarku molitvu i zastupanje, i ne čekamo na Boga u našim molitvama dok nam Duh Sveti ne stavi na srce određene stvari za koje treba moliti. Iz naših crkava je gotovo nestala takva vrsta molitve. Ljudi kažu: "Nebo izgleda kao da je od kamena, kada molimo za probuđenje, ne vredi, ništa se ne događa..."Kamen nije na nebu nego u njihovim srcima!

I dalje još govore: "Greh je tako velik među ljudima, poroci jaki i ukorenjeni." "Mi živimo u zadnjem vremenu i ne možemo da očekujemo probuđenje." "Probuđenje, pa, to zavisi od Boga, ne od nas." To ne bi trebalo da se čuje iz usta obraćenih hrišćana. To je laodicejstvo, ravnodušnost, usnulost. Najgore je što oni ne primećuju svoje siromaštvo, kao ni siromaštvo svoje crkve – zajednice. Baš, kao i crkva u Laodiceji, koja nije ni bila svesna da se "okliznula". Isus je laodičane nazvao jadnima, bednima, siromašnima, slepima i golima. (Vidi, Otk. 3:14-22)

Šta će se desiti kada prihvatimo Božji poziv na probuđenje? Odgovor je jasan, kao i sam poziv: "ja ću ga uslišiti s nebesa, oprostiću mu greh njegov i isceliću zemlju njegovu."

Jedan misionar u Kini je jednom rekao: "Verujem u probuđenje jer je to jedina stvar koja ima sve dimenzije, za sve potrebe."

Probuđena crkva može uticati na čitava geografska područja za Boga. Jonathan Edwards o probuđenju u Northhampton-u zapisao da je nad celim gradom tako bio prisutan Duh Sveti, da su ljudi prestali sa svojim beskrajim svađama i osvetama, ogovaranjima i mešanjem u tuđe poslove. Kafane su postale prazne, a svaki dan je izgledao kao nedelja.

Nakon Finney-eve propovedi u Rimu, država New York, ljudi su ispovedali grehe i prihvatali spasenje Božje. Božja prisutnost se osećala svuda, po celom gradu. Ljudi su se zajedno molili, kad bi se sretali na ulicama. Grešnici su bili snažno presvedočavani o svom grehu - čim bi ušli u grad, tražili bi crkvu, da traže pomoć i spasenje za svoje duše.

Danas, većina hrišćana malo zna ili ništa ne zna o "većoj prisutnosti Božjoj", o prisutnosti Božje sile i svetosti. (To su za njih samo priče iz daleke i slavne prošlosti)

Krajnje je vreme! Potreba je veoma velika! Hoćemo li poslušati glas Božjeg poziva na probuđenje? Vreme je da se crkva probudi i ustane da traži lice Gospodnje, sve dok On ne usliši i ne pusti na nas kišu Duha Svetoga.

Izvor: www.siont.net/u-hristu/knjige/plac/006.htm
(obavetno dođite na ovaj link ak želite knjigu pročitati u cjelosti)
Izdvajamo:

SIONT:

VI. PREPREKE PROBUĐENJU
- Oswald J. Smith


Samo je jedna prepreka koja može zatvoriti kanal i ugušiti Božju silu, a to je GREH. Greh je velika prepreka. Samo on može otežati delovanje Duha i sprečiti probuđenje. "Da sam video u srcu svom bezakonje, ne bi me uslišio Gospod." (Ps. 66,18). A u Isaiji 59,1-2 imamo ove važne reči: "Gle, nije okraćala ruka Gospodnja da ne može spasti, niti je otežalo uho Njegovo da ne može čuti. Nego bezakonja vaša rastaviše vas s Bogom vašim, i gresi vaši zakloniše lice Njegovo od vas, da ne čuje." Greh je, dakle, najveća prepreka, i on se mora ukloniti. Nema druge alternative. Ne postoji kompromis. Bog neće raditi dokle god je greh prisutan.

U Osiji 10,12 čitamo: "Sejte pravdu, žećete milost; orite krčevinu, jer je vreme da tražite Gospoda, da bi došao i podaždio vam pravdom." A i u 2. Dnevnika 7,14 obećanje blagoslova je dopušteno i utemeljeno na neopozivim uslovima: "I ponizi se narod moj, na koji je prizvano ime moje, i pomole se, i potraže lice moje, i povrate se od zlih puteva svojih, i ja ću tada uslišiti s neba i oprostiću im greh njihov, i isceliću zemlju njihovu." Iz ovoga proizlazi da ništa manje od slomljena srca radi greha, punog priznanja i ispravljanja puteva neće zadovoljiti Boga. Greh se mora potpuno ostaviti.

I ne samo žalost radi posledica i kazne za greh, već radi samog greha izvršenog protiv Boga. Pakao je pun onih koji se kaju, ali samo zbog kazne koju podnose. Tamo nema stvarnog kajanja. Bogataš nije izgovorio ni jednu reč žalosti radi svog greha protiv Boga (Lk. 16,23-31). Ali je David, kriv zbog ubistva i preljuba, video svoj greh kao greh protiv samog Boga (Ps. 51,6). Sama griža savesti nije istinska žalost koja dovodi do pokajanja. Juda se, iako pun grižnje savesti, nikada nije pokajao.

Samo Bog je moguć podariti skrušeno i slomljeno srce i žalost koja će rezultirati priznanjem i ostavljanjem greha. Ništa manje od toga ne zadovoljava. "Žrtva je Bogu duh skrušen, srce skrušeno i poništeno ne odbacuješ, Bože." (Ps. 51,17). "Ko krije prestupe svoje, neće biti srećan; a ko priznaje i ostavlja, dobiće milost." (Pri. 28,13). "Samo poznaj bezakonje svoje, da si se odmetnula Gospodu Bogu svom..." (Jer. 3,13).

Uobičajna je stvar naći duše kako kleče pred oltarom i prizivaju Boga u velikoj muci duše, ali koje ne primaju ništa. Isto je tako uobičajeno da se ljudi skupe na celo-noćnu molitvu za probuđenje i da njihove molitve ipak nikada nisu odgovorene. U čemu je problem? Neka Reč Božja odgovori: "... nego bezakonja vaša rastaviše vas s Bogom vašim, i gresi vaši zakloniše lice Njegovo od vas, da ne čuje." Dakle, pre svega razotkrijmo naš greh; ispravimo puteve nepravde, iskopajmo iz njive kamenje, i tada u veri i iščekivanju tražimo kiše blagoslova.

A sada uzmimo naše grehe jedan po jedan i pozabavimo se svakim prestupom posebno. Postavimo sami sebi sledeća pitanja, jer možda smo krivi i Bog će nam o tome govoriti:

Jesmo li svima oprostili? Je li u našem srcu pakost, zloba, mržnja ili neprijateljstvo? Gajimo li ljutnju i odbijamo se pomiriti?

Lako se razljutimo? Diže li nam se pritisak? Da li je istina da se još uvek lako razbesnimo? Drži li nas gnjev povremeno u svom zagrljaju?

Postoji li u nama osećaj ljubomore? Kad se nekome daje prednost (čast) pred nama, čini li nas to zavidnima? Jesmo li ljubomorni na one koji mogu moliti, govoriti i činiti stvari bolje od nas?

Postajemo li nestrpljivi i razdražljivi? Uzrujavaju li nas i male stvari i idu nam na živce? Ili smo blagi, mirni i prisebni u svim situacijama?

Lako se uvredimo? Kad nas ljudi ne primete ili prođu mimo nas ne progovorivši, boli li nas to? Ako se nekome pridaje velika pažnja, a mi smo zanemareni, kako se osećamo?

Postoji li u našem srcu ponos? Jesmo li "naduvani", "dižemo li nos visoko"? Razmišljamo li mnogo o našoj vlastitoj poziciji i dostignućima?

Jesmo li nepošteni? Je li naš posao čist i bez prigovora? Dajemo li metar za metar i kilogram za kilogram?

Ogovaramo li ljude? Klevetamo li druge? Jesmo li tužibabe i mešamo li se u tuđe poslove?

Kritikujemo li bezosećajno, oštro? Pronalazimo li uvek promašaje i tražimo greške u drugima?

Otimamo li Bogu? Krademo li vreme koje pripada Njemu? Zadržavamo li svoj novac?

Jesmo li svetovni? Volimo li sjaj i glamur ovoga života?

Krademo li? Uzimamo li male stvari koje ne pripadaju nama?

Gajimo li u sebi duh gorčine prema drugima? Postoji li mržnja u našim srcima?

Jesu li naši životi ispunjeni lakomislenošću i ispraznošću? Da li je naše ponašanje nedolično? Bi li nas svet zbog naših dela smatrao da smo na njegovoj strani, a ne na Božjoj?

Jesmo li nekome učinili neku nepravdu i nismo to popravili? Ili nas je obuzeo Zahejev duh? Jesmo li ispravili mnoge male stvari na koje nam je Bog ukazao?

Brinemo li se i teskobi smo? Ne uspevamo verovati Bogu za naše zemaljske i duhovne potrebe? Prelazimo li neprestano mostove (probleme) i pre negoli dođemo do njih?

Jesmo li krivi zbog nemoralnosti? Dopuštamo li svom umu da gaji nečiste i nesvete misli?

Jesmo li iskreni u svojim izjavama ili preterujemo i tako ostavljamo lažan utisak o nama? Lažemo li?

Jesmo li krivi zbog nevere? Usprkos svemu što je On za nas učinio, odbijamo li još uvek verovati Njegovoj Reči (obećanjima)?

Činimo li greh nemoljenja? Posredujemo li? Molimo li? Koliko vremena provodimo u molitvi? Jesmo li izgurali molitvu iz svoga života?

Zanemarujemo li Reč Božju? Koliko poglavlja svakoga dana pročitamo? Jesmo li proučavatelji Biblije? Zadovoljavamo li svoje duhovne potrebe iz Svetoga pisma?

Jesmo li izneverili javno priznati Hrista? Stidimo li se Isusa? Držimo li usta zatvorena kad smo okruženi svetovnim ljudima? Svedočimo li svakodnevno?

Imamo li breme za spasenje duša? Imamo li ljubav za izgubljene? Postoji li u našem srcu imalo saosećanja za one koji su na putu za pakao?

Jesmo li izgubili svoju prvu ljubav? Gorimo li još uvek za Boga?

To su stvari koje sprečavaju Božje delovanje usred svoga naroda. Budimo iskreni i nazovimo ih njihovim pravim imenom. "GREH" je reč koju upotrebljava Bog. Što pre utvrdimo da smo sagrešili i da smo spremni to priznati i odbaciti, to pre možemo očekivati da će nas Bog čuti i početi delovati u moćnoj sili. Zašto da varamo sami sebe? Boga ne možemo prevariti. Dakle, uklonimo prepreke pre nego napravimo sledeći korak. "Kada bismo sami sebe prosuđivali, ne bismo bili kažnjavani... vreme je da počne sud od kuće Božje."

Ovo je istorija dela probuđenja kroz vekove. Iz noći u noć se propovedalo, a rezultati nisu bili postignuti dok neki starešina ili đakon nije provalio u agoniji priznanja te otišavši do onog kom je učinio nepravdu, i molio ga za oproštenje. Ili bi se neka žena, koja je bila važan radnik, slomila i u suzama javno priznala da je ogovarala neku sestru ili da nije razgovarala sa nekom osobom na drugom kraju crkve. Tada bi, kad bi se dalo priznanje i stvar se popravila, kad bi se pusta zemlja udrobila, a greh otkrio i priznao, tada bi, ne pre, Duh Božji došao na slušaoce i probuđenje bi se razlilo po čitavom kraju.

Generalno gledano, postoji samo jedan greh, jedna stvar koja sprečava. Bio je jedan Akan u Izraelovom logoru. Bog stavlja svoj prst upravo na tu mrlju. I On ga neće maknuti dok ta jedna prepreka ne bude uklonjena.

Dakle, pre svega žarko izmolimo Davidovu molitvu: "Pronikni me svega, Bože... pogledaj, ne idem li putem pogubnim..." A čim prepreka greha bude uklonjena sa puta, Bog će doći u silnoj sili probuđenja.

Besplatna knjiga (obavezno pročitati):
http://www.jwipn/cywp_croatian.pdf

Hvala ti Admine na ovim tekstovima. PRočitala
sam ih i ostavili su dubok efekt u meni. Često
razmišljam o tome o molitvi nočnoj za ljude,
htjela sam predložiti svojim poglavarima da mi dopuste organizirati nočno bdijenje barem jedno mjesečno. No, nađoh
na prepreku kod njih.
No neću odustati. Ja sam krenula sama moliti
a ostalo u NJegove ruke!

Drago mi je da ti se sviđaju tekstovi.
Nismo često niti svjesni koliko je molitva značajna, a pogotovu molitva za PROBUĐENJE. I sami vidimo koliko ljudi odlazi u pakao.
Moramo moliti i svjedočiti još snažnije u Kristovo ime pšod vodstvom Duha Svetoga
AMEN

pa ne moraš sama moliti.. mogu ja s tobom?.. a mislim da ima još ljudi koji bi molili...

Super!
Drago mi je što i ti s nama moliš.
Predivno je čuti te opet!
Bog neka te blagoslovi!

pa to je najmanje što mogu napraviti. ai red je... molitve drugih su mene spasile... Božji blagoslov svima...

a sada još jedan tekst o probuđenju.
Napisao ga je čovjek preko kojeg su se probuđenja zbilja dešavala.
Izvor: www.siont.net

KADA MOŽEMO
OČEKIVATI PROBUĐENJE?
- Charles G. Finney



"Zar se nećeš povratiti i oživeti nas, da se narod tvoj raduje u tebi?" (Ps. 85:7 LB)


Ovaj psalam je napisan kratko vreme nakon povratka izraelskog naroda iz vavilonskog ropstva, šta se može zaključiti iz prvih stihova. Psalmista oseća kako je bila velika milost Božja, da je svoj narod oslobodio iz ropstva, te mu kod pomisli na veliku milost i budućnost, koja se pojavila pred Izraelom, izlaze reči: "Zar se nećeš povratiti i oživeti nas, da se narod tvoj raduje u tebi ?" Pošto je u uredio dom Božji, moli se, da bi Bog ovo njegovo delo kruniše probuđenjem.


Kada je potrebno probuđenje?



Ako među vernicima nema više one prave bratske ljubavi i pravog poverenja, tada bi trebalo zajednički zavapiti Bogu da bi svoje delo ponovo oživio. Bog daje svim ljudima dobronamernu ljubav, ali on uživa samo u onima, koji žive svetim životom. Na Božjem detetu mora da se odražava Hristov lik i vidi Njegovo razmišljanje. Bilo bi uzalud verne podsticati da se međusobno ljube iskreno, ako su postali mlaki. Oni ne shvataju da u ovakvim duhovnim uslovima ne može postojati prava ljubav.

Ako među braćom postoje svađe, sitničarske ljubomore i zlo ogovaranje, tada je tamo neophodno probuđenje.

U zajednici, gde se dešavaju ovakve stvari, ne može biti napretka, ali ništa ne može tako uspešno da iskoreni takve grehe, kao probuđenje. Probuđenje je potrebno, kada se u crkvu uvukao duh ovoga sveta. Kada se ljudi, koji pripadaju Hristovoj Crkvi izjednačuju sa ovim svetom, bilo odećom, kućnim uređenjem, zadovoljstvima i sl.

Kad su članovi zajednice vernih upali u teške poroke i svakojake (raznovrsne) grehe, tada je potrebno probuđenje. Takve stvari daju Božjim protivnicima povoda da na Njega hule. Vernici se tada moraju zapitati: " Gospode, šta će biti iz slave Tvoga imena?"

Kada grešnici bezbrižno odlaze u propast (pakao) i to nezabrinuti za stanje svoje duše i nezabrinuti za stanje svoje duše umiru, tada je vreme da vernici se probude iz sna, kao vatrogasci kada iznenada u noći izbije požar. Do njih stoji, da beubožnike istrgnu iz paklenog ognja.

Probuđenje je jedini faktor, koji može skinuti sramotu i optužbe sa Crkve Hristove i pred javnošću joj vratiti ugled koji joj pripada. Možete pokušati šta god hoćete, možda će vam što šta i uspeti, ali ne i ono što je moguće sa Božjim probuđenjem. Možete sazidati veličanstvenu crkvenu zgradu, klupe tapacirati svilom, imati veličanstvene orgulje, zlatne lustere - to će sve goditi članstvu, ali im sigurno neće puno duhovno koristiti. Pogledajte gradove u kojima je Božji dom okićen bogatstvom ovoga sveta. Na takvim mestima pravi duhovni život je retko prisutan. Jer, ako Duh Božji ne dođe na vernike i nevernike, tada je i najlepša crkvena zgrada prazna, a moguće da će postati i povod za izrugivanje svetu.


Važnost probuđenja u takvim prilikama



Probuđenje je jedini način da se među članovima (udovima) Hristove Crkve ponovo uspostavi ljubav. Ono će doprineti porastu poverenja, kada se verni vrate pravom standardu Božje svetosti. Ako je duhovni vođa u zajednici vernih izgubio poverenje, tada ga može povratiti jedino na taj način ako preduzme sve mere i sva sredstva, da bi prouzrukovao probuđenje, kako za sebe, tako i za druge. Isto tako ako vođa ili bilo koji drugi član zajednice vernih oseti, da je ljubav braće prema njemu ohladila, tada je jedini spas, da se preda Bogu da ga ponovo oživi pa da rečima i delom odražava lik Hristov na sebi. Njegov će primer pozitivno delovati na celu zajednicu.. Poverenje će se tako ponovo uspostaviti a bratska ljubav će ponovo da rasplamsa.

Isto tako je potrebno probuđenje, da bi zaštitilo crkvu (zajednicu) od Božjeg suda. Često puta je Bog pustio Jevreje u nevolju, jer se nisu kajali i nisu poslušali Boga preko proroka, nisu hteli da se trgnu iz svoje duhovne pospanosti i tromosti. Kako često su cele zajednice i pokreti (denominacije) doživljavale teške kazne, jer nisu ustajale iz sna i nisu vapile Bogu: "Zar nas nećeš ponovo oživeti, da bi se mogao tvoj narod u tebi radovati?"

Samo je probuđenje u stanju da zajednicu ili verski pokret spasi od propasti. Ako ne dođe do probuđenja u jednoj će godini više članova zajednice duhovno umreti, nego što će ih novih doći. Tada zajednica postaje mrtva. Samo probuđenje može sprečiti, to da nevernici i pored obilja Božje milosti ne propadnu. Ako probuđenjem ne budu istrgnuti iz svoje bez svesti, tada će kod slušane propovedane Reči Božje ravnodušno ulaziti u još veće prokletstvo, nego kao da nikada nisu čuli evanđelje. Gde Reč Božja nije miris života za život, tamo postaje zadah za smrt. Probuđenje je jedini način kojim hrišćani mogu da rastu u milosti i posvećenju.


Znaci probuđenja



Sa sigurnošću probuđenje, možemo očekivati ako uočavamo neke znakove. Ovi znaci su obično veoma jasni, tj. jasno pokazuju volju Božju. Sve okolnosti su usmerene u pravcu probuđenja. Odnosno da se za njega stvore uslovi. Okolnosti izgledaju kao stvorene da ga potpomognu. Događa se, da Bog dopušta i bolne događaje, ili da kojim drugim čudnovatim načinom stvori sebi put ka probuđenju, ili pak daje naročiti blagoslov radu svojim slugama ili tome slično.

Probuđenje se može očekivati, ako pakost bezbožnih ljudi izaziva bol kod dece Božje. Problem je u tome što su vrlo često prema toj pakosti ravnodušni. Govore o njoj na hladan i bezosećajan način, bez nade da bi se stvar ikada mogla poboljšati. Umesto da osećaju samilosnu ljubav Hristovu prema grešnicima, oni su u svakoj prilici spremni da ih samo osude. Ali ako ta suština bezbožnika nagoni decu Božju na kolena, tada ih ona ispunjava dubokim sažaljenjem i nagoni ih da se za njih zauzmu kod Boga i tada dolazi vreme milosti. Istovremeno bezbožnici pružaju još tvrđi otpor. Ako to hrišćane nagoni na molitvu i ako u toj molitvi ustraju, tada će doći do probuđenja. Ako nam se i čini da su pušteni svi đavoli, ni to neće sprečiti da dolazak probuđenja, samo ako to nagoni decu Božju na molitvu. Doživljavao sam slučajeve, da je probuđenje izbilo baš u Bogu neprijateljskim redovima i da su baš kolovođe bile te koje su prve zavapile Bogu.

Probuđenje se može očekivati ako se vernici osećaju potrebu da se za isto mole i to sa svom ozbiljnošću. Takav molitveni duh je stalna razboritost i neprekidna borba za duhovno spasenje neobraćenih. Iz takvog dubokog iziskivanja, da se neobraćeni spasu, može proizaći probuđenje. Uopšteno je malo dece Božje, koja iz iskustva znaju ovu pobedonosnu molitvu. Ipak, je svako probuđenje do sad je plod tihe, ustrajne molitve jedno takvog vernika.

Probuđenje se može očekivati onda, ako pažnja propovednika usmerava baš na tu temu i kada bi isti u svojim govorima i kroz pokazanu duševnu brigu, usmerio zabrinutost tj. potrebu da se grešnici dovedu k Hristu. Međutim, mnogo puta, nažalost, ne osećamo, odnosno propovednik ne ostavlja utisak da je usmeren u pravcu, da izazove druge da traže obraćenje grešnika. Tada ne treba da se čudimo ako nema ništa od propovedanog probuđenja.

Probuđenje se može očekivati, ako deca Božja međusobno priznaju svoje grehe. Ako ovakva priznanja dolaze iz slomljenog srca, tada će se nebeske brane otvoriti i blagoslovi će strujati u izobilju.

Probuđenje se može očekivati, ako su hrišćani skloni da zato podnesu i prinesu potrebne žrtve tj. da napuste čak i svoja vlastita mišljenja, ako je to za napredak većine dece Božje.

Propovednici (vođe) moraju biti voljni da ulože sve svoje snage, pa čak i život i zdravlje. Ne smeju se da strahuju od otvorenog propovedanja istine. Vrlina je zauzeti se za neku istinitu stvar, pa makar nas to i skupo stajalo. Sluga Božji mora biti spreman da i izađe iz službe (položaja, zvanja) ako je to za njega volja Božja. Mora odlučno koračati napred ne gledajući niti levo niti desno, a sve ostalo prepustiti Bogu. Članovi zajednice vernih probuđenje moraju podupirati i molitvom, kao i svojim potpunim predanjem tom cilju.

Probuđenje možemo očekivati, ako su propovednici i članovi zajednice sa tom idejom jedinstveni, odnosno treba da im bude jasno da Bog za potpomaganje ili započinjanje probuđenja upotrebljava izabrana oruđa (ljude) po svojoj volji - izboru. Mnogi propovednici i crkvene vođe žele probuđenje samo onda ako oni mogu da zadrže vodeću ulogu u tome i dobiju glavni deo zasluga za to delo. Oni prisvajaju pravo da sugerišu (naređuju, savetuju) Bogu šta On i kako treba da radi, koga da blagoslovi i koga da postavi za vođu. Oni u stvari ne žele nikakvu obnovu ili promenu. Ne trpe nove (drugačije) metode propovedanja evanđelja, zavideći im na prilivu novih duša i uspehu. Možda još tome dodaju, da je Bog suveren i da može raditi kako on to želi; istovremeno bi hteli da se Bog prilagodi njihovom mišljenju, ne misleći na to da bi način razmišljanja trebalo da promene oni. Takvi ljudi neće nikada u svojim zajednicama videti probuđenje, sve dotle dok ne prestanu da s Bogom postupaju prema sopstvenim proračunima i uslovima pogodnim za probuđenje.



Finney, Karlo G.. GOVORI O VJERSKIM PROBUĐENJIMA. Zagreb: KPC, 1964. Str. 10-16.

Godine 1874 Charles G. Finney je napisao svoju knjigu "Govori o verskim probuđenjima", ova knjiga je u to vreme bila rasprodata u preko 80.000 primeraka (u Engleskoj). Bog je kroz Finneya snažno i oštro govorio uspavanoj crkvi - Bog do doslovno "mrvio" mlake hrišćane kroz glas ovog čoveka, rezlutat toga je bilo veliko probuđenje Crkve širom zemlje.

www.oldpathsmag.com

Tamo nadjite pravi casopis o probudjenju.

dali se još molite za probuđenje.?

Naravno dragi brate i nećemo prestati moliti sve dok ono i ne dođe.
Probudba već dolazi, Srcokret je već to pokazao- sve ide u tomu smjeru.
Probuđenje je kada Bog počne živo i silno djelovati, a to se već počelo dešavati.
Slava Bogu!
Amen! Haleluja